No­va knji­ga po­zna­tog no­vi­na­ra i pu­bli­ci­ste Bu­da Si­mo­no­vi­ća ,,Tu­đa ze­mlja ka­la­u­za ne­ma”, ko­ja tra­gom pje­sme ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog go­vo­ri o aten­ta­tu u Mar­se­lju, o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća, pred­sta­vlje­na je pred broj­nom pu­bli­kom u krip­ti Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci.
Na pro­mo­ci­ji su, po­red auto­ra, go­vo­ri­li i pro­to­je­rej Pre­drag Šće­pa­no­vić, u ime iz­da­va­ča ,,Ok­to­ih” pje­snik Bu­do No­vo­sel, kao i isto­ri­čar pro­fe­sor Pre­drag Vu­kić.
– Ova div­na knji­ga oži­vlja­va dra­gi lik „naj­mu­dri­jeg cr­no­gor­skog opan­ka” Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća i pro­sto mi je dra­go što je Bu­do Si­mo­no­vić dao ova­ko ne­u­tra­lan na­slov ko­jim je uspio da glav­ni lik knji­ge bu­de i kralj Alek­san­dar i ha­dži Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški i us­po­sta­vi svo­je­vr­snu rav­no­te­žu. Ova knji­ga je pre­bo­ga­ta fo­to­gra­fi­ja­ma i po­da­ci­ma. Njo­me se autor odu­žio i kra­lju Alek­san­dru Ka­ra­đor­đe­vi­ću i Ra­do­va­nu Be­ći­ro­vi­ću Tre­bje­škom – ka­zao je sve­šte­nik Pre­drag Šće­pa­no­vić. On je na sa­mom po­čet­ku i bla­go­slo­vio skup i do­dao da je ,,prost na­rod naj­vi­še ža­lio kra­lja Alek­san­dra”, ali da ga je ža­lio i fran­cu­ski dr­žav­nik Po­en­ka­re ko­me je na vi­jest o tra­ge­di­ji, ka­ko re­če Šće­pa­no­vić, ,,pre­pu­klo sr­ce”.
– I u ovoj knji­zi je po ko zna ko­ji put za­bli­sta­lo oštro Bu­do­vo pe­ro, gdje je ne­sum­nji­vo pro­go­vo­rio nje­gov dar is­tra­ži­vač­kog no­vi­nar­stva i u njoj nam tra­gom pje­sme ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra, na vi­še od 400 stra­na, sa 200 fo­to­gra­fi­ja i ilu­stra­ci­ja, po­ka­zao ka­ko je na­sta­la i ka­ko je sa­ču­va­na jed­na od naj­ljep­ših pje­sa­ma bar­da no­vi­jeg ep­skog pje­sni­štva. Tu nam je autor po­ka­zao ko je, ka­ko i za­što or­ga­ni­zo­vao aten­tat u ko­jem je, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, is­pa­ljen pr­vi me­tak Dru­gog svjet­skog ra­ta – ka­zao je Bu­do No­vo­sel, u ime iz­da­va­ča ,,Obo­da” sa Ce­ti­nja. On je is­ta­kao da bi da se Si­mo­no­vić ni­je pri­hva­tio ,,ovog na­da­sve te­škog i ča­snog po­sla, mo­žda ova pje­sma osta­la u skra­će­noj ver­zi­ji ko­ju je pro­na­šao kao je­di­ni pri­mje­rak kod Be­ći­ro­vi­će­vih po­to­ma­ka”.
Isto­ri­čar prof. Pre­drag Vu­kić go­vo­rio je o ži­vo­tu kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, po­li­tič­kim i isto­rij­skim pri­li­ka­ma nje­go­vo­ga vre­me­na.
– Svo­ju po­sled­nju vo­šta­nu svi­je­ću Alek­san­dar je za­pa­lio upra­vo u ma­na­sti­ru Sa­vi­na. Svje­do­ci ka­žu da ka­da je kralj Alek­san­dar do­šao u Sa­vi­nu ni­je za­te­kao mo­na­ha ni­ti igu­ma­na i po­ku­šao je da zvo­ni, po­vla­če­ći uzi­cu za zvo­no, vje­ro­vat­no da bi pri­zvao ne­kog od mo­na­škog brat­stva. Ali, zvo­no je po­če­lo da zvo­ni na neo­bi­čan mr­tvač­ki na­čin. Svi ko­ji su bi­li u kra­lje­voj prat­nji zgra­nu­li su se jer se za­i­sta ra­di­lo o jed­noj mi­stič­noj, je­zi­voj i ne­sva­ki­da­šnjoj po­ja­vi – ka­zao je Vu­kić. On je do­dao da je kralj u Mar­se­lju bio od­lič­no do­če­kan, ali da je fran­cu­ska po­li­ci­ja ozbilj­no za­ka­za­la ka­da su u pi­ta­nju bez­bjed­no­sne mje­re.
– Ovu pje­smu Be­ći­ro­vić je na­pi­sao na osno­vu ka­zi­va­nja sa­vre­me­ni­ka, svje­do­ka, ali i dnev­ne i re­vi­jal­ne štam­pe to­ga vre­me­na – za­klju­čio je pro­fe­sor Vu­kić.
Na sa­mom kra­ju, autor Bu­do Si­mo­no­vić je za­hva­lio go­vor­ni­ci­ma, pu­bli­ci, pri­ja­te­lji­ma, me­di­ji­ma, ali i unu­ci­ma ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća, Lju­bu i Mi­lo­va­nu, ko­ji su, ka­ko ka­že autor, ,,kri­vi što se ova knji­ga po­ja­vi­la”, jer je uz nji­ho­vu do­bro­tu i ra­zu­mi­je­va­nje do­šao do tog pr­vog iz­da­nja pje­sme. Ta­ko­đe, za­hva­lio je i Na­di Pa­vi­će­vić ko­ja mu se na­knad­no ja­vi­la da i ona po­sje­du­je to pr­vo iz­da­nje iz 1935. go­di­ne, ko­je joj je uspo­me­na od dje­da po maj­ci, a djed je i do­bio od auto­ra.
– Sa­da, da­kle, zna­mo da po­sto­je dva ori­gi­nal­na sa­ču­va­na iz­da­nja te pje­sme iz 1935. go­di­ne – ka­zao je Si­mo­no­vić.
Vo­di­telj pro­gra­ma bio je Mi­lan Sto­jo­vić ko­ji je pu­bli­ku pod­sje­tio na Si­mo­no­vi­će­vu bi­o­gra­fi­ju i stva­ra­la­štvo, ali i na sti­ho­ve iz Be­ći­ro­vi­će­ve pje­sme. Ve­če su uljep­ša­li i broj­nu pu­bli­ku raz­ga­li­li svo­jim umi­je­ćem na­rod­ni gu­sla­ri Raj­ko Ži­žić i ha­dži Ste­van Vu­ja­čić.
Knji­ga no­vi­na­ra i pu­bli­ci­ste Bu­da Si­mo­no­vi­ća mo­že se ku­pi­ti na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” za 4.99 eura.
A.ĆU­KO­VIĆ


Ide­ja za­če­ta još iz stu­dent­skih da­na

– Kra­jem ju­na ove go­di­ne bi­će rav­no 50 go­di­na od ka­ko sam, da ta­ko ka­žem, ,,ubo” pr­vo slo­vo ove knji­ge. Ta­da sam po­la­gao te­o­ri­ju knji­žev­no­sti na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu kod sta­rog pro­fe­so­ra Rad­mi­la Di­mi­tri­je­vi­ća. Imao sam pi­ta­nje po­re­đe­nja u po­e­zi­ji, pa sam u jed­nom tre­nut­ku, u za­no­su tih sti­ho­va, iz­go­vo­rio i po­zna­ti Be­ći­ro­vi­ćev stih, iz pje­sme ,,Zir­ka Ka­jo­vi­ća” ,,ka­kvo joj je li­ce kad se smi­je/ko pla­ni­nu mje­sec kad ogri­je”. Sta­ri pro­fe­sor se lec­nuo i pri­pi­tao či­ji su to ta­ko li­je­pi sti­ho­vi. Ka­da sam mu ka­zao on se za­mi­slio i pi­tao: ,,Ma je li to onaj što je opje­vao po­gi­bi­ju kra­lja Alek­san­dra?” Ka­da sam mu ja po­tvr­dio on je go­to­vo za se­be re­kao: ,,E ove na­še da­na­šnje bu­da­le za­bra­ni­še tu pje­smu, a to je jed­na od naj­ljep­ših pje­sa­ma no­vi­jeg do­ba. Kao da će pje­sma vra­ti­ti kra­lja!” Me­ne je to upra­vo za­go­li­ca­lo i on­da sam kre­nuo u po­tra­gu da do­đem do te pje­sme, da ču­jem ko­ja je to pje­sma. Zna­te, ka­da se ne­što bra­ni i kri­je, to iza­zi­va po­seb­nu in­spi­ra­ci­ju – ka­zao je autor Bu­do Si­mo­no­vić.


Očin­ski sa­vjet Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća

– Kad sam 1983. go­di­ne pr­vi put sreo i upo­znao Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog u nje­go­vom do­mu u nik­šić­kom na­se­lju Ča­đa­li­ca, pi­tao sam ga za pje­smu o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra, od­no­sno za nje­no pr­vo iz­da­nje, ob­ja­vlje­no po­čet­kom 1935. go­di­ne, ali je on bez dvo­u­mi­ce ka­zao da je ne­ma i ona­ko očin­ski mi po­sa­vje­to­vao da za­bo­ra­vim i da se ma­nem tra­ga­nja za tom knji­gom ka­ko zbog to­ga ne bih imao ka­kvu ne­pri­li­ku. Ni­je­sam ga, na­rav­no, po­slu­šao, ali su svi mo­ji na­po­ri da do­đem do tog pr­vog iz­da­nja osta­li uza­lud­ni sve do 2005. go­di­ne, ka­da sam, za­hva­lju­ju­ći dok­to­ru Va­si­li­ju – Va­ju De­li­ću, ve­li­kom pri­ja­te­lju i ku­mu, čo­vje­ku od iz­u­zet­nog po­vje­re­nja ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog i nje­go­ve po­ro­di­ce, „ho­da­ju­ćoj an­to­lo­gi­ja” ne sa­mo Be­ći­ro­vi­će­vih sti­ho­va, po­no­vo do­šao u ku­ću Be­ći­ro­vi­ća, kod Ra­do­va­no­vih unu­ka – ka­zao je Si­mo­no­vić.